Neka srce se ne uplaši nepokornih velikaša osedlanih mrakom kraljevska je služba koja takve straši okno duše nek' ne zatvara se strahom. Srce na oltaru prožeto je tajnom podrugljive zmijurine tonu jektenijom zbori, koju zovemo majkom i carevi zemaljski klanjaju se tronu. Odar trezvenja dvorove krasi Angelinu despoticu, Uroša cara, svodovi smelosti, izmoljeni, krasni, štitovi odbrane duhovnog su dara. Stranputice vuku pokolenja nespokoj zvoni zvukom zaduženja zločinci imenuju nedužne gažene su krune plemićke, usnule. Stefana despota, Nemanjićku čast Savinu odeždu svrgli u prah zaboravljena molitva predaje svu vlast izumitelj tiranije podiže glas. Jefimijina svila, usrđa je vez kaluđerski plamen razgoreva grudi a mi ljubav prezresmo, nenavidimo već Jelisavetinu žrtvu nepristrasne ćudi. Vrtlog huči, izgibosmo, obraz sramu predadosmo da je čast k'o u Lazara kneza slomili bi čelik razbojničkih veza. Zmajevi svirepo se svete prestup je skup, oči oslepe videlo gde je, duhovne oči negdašnja snažna država moći. U nebeskom žezlu, izvorištu snage tinja sva punota pročišćene reči istine su jake otuda se snaži zemljana suhota. Samo da svetlost ne zaškripi iskanje strpljivo šapuće crnilo kroz dveri ne zaviri i nemir srca u mir vaskrsnuće.