A ljubav je svuda... kad otkoče se propeleri srca mutna, neviđeno, ali kuca, tik-tak, osvedočeno, cena skupa. Kad gusle joj hvalu otpočnu, sabor krilati muziku noćnu, nokturno to je, opus umetnički. Tišina! To šapat je anđelski. Nečuveno sluhu čoveka muzika poezije besmrtnika, sluh se napinje, nazire slobodu, praštaj srce tamnicu svoju. Ljubav da prosti hladne uske skute, laku reč, ružno nepoštenje zatočenika, uskogrude poglede, prosti grubost, bratsko otuđenje. Manire, šale, svojevoljni cilj, bezazlenost utopljena u vir, umorni hlad, netrpeljiv, suv prosti beskrajnog poziva muk. Dugme kaputa, jedino preostalo o protutnjalom vremenu da zapisnik stvara, zrno vere da li je ostalo nepoznata vrata da li otvara A žal za radost da li se menja, zla želja ne odoleva, pregovori teški, borba odlučna, mir i nemir, ropska lika poslušna. Kad dođe da trenutak zove putevi krenu u hridovit kraj, ostavština piše nepravde svoje, ne mogu kroz uske pute u raj. Minuti skučeni, oskudeva vreme, kradljivci otimaju biserno seme, a vreme, taj dragulj neuvelog cveta elegijom diše, psalmima peva. Da prosti vreme neskladne sate peščani sat protraćeni, neodslušane najlepše kantate, bolnu oštrinu, gnev obogaćeni. I galamu pogleda, dolinu bučnu, osinju igru bez straha, prosti neumorno gramzivu dušu, razreši da ona spokojno spava.