O tišini svedočenje, otkucava početak, o istini vozdvignutog glasa, pečat lutanju, kao završetak, istinita, tiha, sila tajne Spasa. Na smrtnom putu, samosvestan, prek, ugrabih da činim svoju volju tek, zaboravih lukavstvo neuspavljivoga vraga, strmovite odrone nečistoga mraka. Zaboravih tišinu spokojnog čoveka, na sveoružje moćno svetoga krštenja. odlučih se od časti, krstonosnog mača, rob paklene vlasti u dolini plača. Lutalica, stranac nezemaljskog grada, kundakom vere stajati sad smem, begunac zemlje nesrećnoga mraka, prevara kamatari, dobitak je klet. Živa voda vrtoglavih visina struji, tražim gde je, oko mene roj vatreni bruji, lukav pogled čeka, potajno se smeje. Ugledah noć a mislim dan je, strmosteni puste tu gde večnost traje, priznah poraz, setih se svega tad, uzalud je sve, opominje zadnji čas Tiho, tiše, vrlo tiho, muči sladost snagom tihom, Plač hoću - zastaje dah kad strast zapoveda, jeza, strah Zbor zmija posve ljut unutar uma seje smrti plod, slast, želju, nagovor, blud, gazim čednost, osvajam plot Želim osorno reče pregršt vam vrlina na podsmeh da predam, ja kradem vam stid, niz reku nek teče, krvavi pir ponosno gledam Radost čoveka u nemir pretačem, krotost mrzim, od tišine bežim, mamim naivnost u pad i skačem... oči u oči, bestidno režim Nevaljala reč stoji čvrsto kad neznanje da obori smera lukavi je rešen, odlučno, gnusno, vojevati hrabro do poslednjeg trena Mudrosti se ruga, nečistog roda, maštom putujem, ja, saputnik bojim se čistote, osvećenog hoda, greh doziva me, postajem najamnik U jemstvo dušu da svrgnem gorim, osmehom obećavam laž, pred psalmom krsta onemoćalo stojim, molitvom sagorevam u zaboravljen prah Cilj mi pred očima stoji, to je duša, jestestvo čoveka, krv Hrista za otkup se proli, pobeđuje smrt Bogočoveka Slepilo, teret mrskog vraga postiđuje, obara nečista snaga, jutra sviću, noć odlazi sada, a podmuklost je trula, napada straga Bezočnu priču izgovara klan osvete gladan sam, ne priznajem pad, nezadrživa satira, bol koja tinja izmučen žrtvom carevog Sina Užasnu se srce kad skelet bruji, skeletna porfira sažiže, muči, Uljez to je, prikrada se noću, -snaga duše je ono što hoću- Samleven u klupko izaći tražim, ustrojstvo vreve plamenom straži, oštrina stišće, ljutina gazi Zatamnjeni zrak prividnoga sjaja to nestvarna lepota teškog je greha, zgažen zakon ćuti, progon nema kraja u pustinji bez vode, iskrivljenog smeha. Preambulu molim, ispravku poneku, uvodnoj reči da ublažim ton, reka vratila bi izgubljenu senku, što odnese grubost, nadmeni poj. Plač da ustupi molepstviju, izdanci sazru, uspori tok, tkanice šarene se, neka čekaju, žurba ometa otačaski stroj. Vratnice večnosti strpljivo škripe kad revnost srca pokajno stoji, uzdanje krsta dar je s više izdajnički ždral oproštaj moli Kropljen tihom vodom, pripravan za boj ovenčan jačinom smilja i bosilja, ćutanjem poražava se protivnički roj, ćutanje je reč blagoslovenih visina. Tajne ogoljene kidišu k'o pustoš, verne tajne u dubokome ja, one sada odevene u crnilo, gordošću mirišu, preziru svetilo U vremenu bez trajanja otima se jauk, smeha nema, jedini je muk, orlovi svirepo kljucaju svoj plen, prolazi zver, to je reon njen. Strpljenjem pobeđuj nemili bes, govori pratnja carska, pokaj se, saznaj , siromah si tek, u mraku ne važe pravila rajska Izmoreno pitanje -kuda sad- klecnuše strasti pred vojskom strašnom, -ovo je put za carski grad, želiš li poći za pesmom našom?- Zaveden pesmom, ustajem, pretnje tame vuku, posustajem, -vojvodstvo vaše za milost molim, kajan odeću vrlina prosim- Nemio nebu, pripadam adu, odrekoh čast,vlast pogazih carsku uzeh nedrago za željeni put, omrzoh ga svezan pod ropski skut. Tiho govori obećano blago , razrešenja zvuk, kap po kap tainstvo slobode u svetoj čaši dato, otključani lanci, robovanju kraj Daj mi da pijem, mutno je, stravično, uzdanje je u ljubav carsku za podanike svoje, bez slobode dišem, po meri pravično, jer poziv pogazih, dobročinstvo tvoje Ipak, kao da prsnu munja, da razveže muka, tamničkih uza, tišinom leči razbojničke rane, svevremenska tajna nebeske mane Grehom hranjena varvarska glad, metnu gredu, nenasitu strast, berićet hoće, da nasiti ćud, demonski posed, pomračeni um. Sebe traži u licu čoveka, ta prastara kob prašnjave hvale, uspehom ponosna skriva se senka, nad lišenim srcem Božije slave Kaciga krsta, evanđelja štit, porazom opominje, dostojanstveno ćuti, vreme je kajanja, duši predat mir tragovi praštanja na rubovima skuti Okovana svest ambisom putuje lišena molitve, osuđeno sama, na korak od daljine koja srce kupuje gde prigušen plač čuje samo tama. Zarobile je laži, udice prestupa, taj očajnički demon, zgrću se stranice, strah vešto nastupa, zatvara se vreme za životni reon. Svetlost tamu utire stopom jake časti, kida lance svesti postradala reč odu takve ljubavi preziru strasti, sad maršira himna...vreme nasta već. U telu haos bruji, bezbojan, mat, satirična vreva demonske strasti, da utihnu mučitelji, plameni slad, molim vojvodstvo najviše vlasti Neprestanak manije vreba nas i sad, radoznali pobunu nanovo grade, duša čuva tugu, ime joj je pad, punomoćje bolesti, življenje bez nade Izdaja srca ružnoćom se piše, i gori jako od toplote greha uzdišući vapi, rana šapuće tiše oprost jak jačinom, molba povrh svega Bojazan se sada pelinom zaliva, stranac tu na svome, dušu tama kida, nadežda odlučno na korabljama putuje, pristanište nadzire što posrnule iskupljuje. Klanjao se besu što s' utvarama druguje smrznut, bos i nag, a milosti nema koji duše kupuje, ranjava i odvlači u prljav greha kal. Ustajem, padam, nesmotreno lenj, straža kaže -podajte nam plen-, snage mi nestaje, prezr'o sam je gord, nemoćnom mi preti taj pakleni svod. Pitanja se roje u tom gradu suza na nišanu čekam među zidinama plača, ovo je priča iz tamničkih uza, jedino je carska od tih snaga jača. Glasnik smrti vrata teška otvara odvodim mnoge u naselja beskraja lutanju kraj, večnosti početak, to verovati ne smem, moliti ne znam. Počinje kraj, nastupa presuda, postiđuje me natpis mnogih prestupa, hladne ruke, bezlično lice, ledena sen u noći žurno gmiže Stani, sad zapoveda Onaj koji brani popustiše trnovite stege jarosni, pogureni, stisnuti su vrazi presuda u odbranu zločinca, mene. Stadoh među žive, proteran iz groba, za mnom smrt nemuštog glasa i senka njena pokajnog begunca ona goniti mora, neumorno žedna izgubljenog plena. Tihovanje traže obolele oči, bol jača je od greha moći, grčevito srce otpoče kajati. Pun sam dubine, palosti visoke, ne znam čiji u srcu nosim lik pred kapijom smrti nema nejasnoće tu jasno se vidi čiji smo mi U metežu svetova zverke hitaju hladnoća i strah svud rumore nejaku dušu žele da kidaju užasnim mrakom večito zarobe Otima se nejako od jakoga stvora preskače srce, biće što mora, iz zlokobnih ruku otima Spas, srce srca One koja voli nas. Garda voljna da vernost odbrani, ratnici ropstva jauk započinju, ta nepoštena vojska na suprotnoj strani, otima se, kida, kad ugleda Nju Odmora traži posrnuli hod, tišine željni užurbani umni roj, da umije se uprljane duše lik, utihne oštrog bola dubinski krik Bol dubine skida mrlje s' lika, obnavlja ga sila koja srce kida, tada sivo belo postaje, nečisti viče -plen mi izostaje- Nečistota proždire svetila konture, ako one za njim crnom željom žude, pohota gazi, obećava čast, prazna je to reč i još praznija vlast. Vlast i čast, titula je Carstva, kraljevstva visina, poniznosti ustrojstva carstvo je tišine zaborav glasnoće, beskraj svakog kraja, akvarel jasnoće. Levijatan kipti ljutnjom dna, svetlost lomi, u smutnju baca, pobednička arija od pogibelji jača. Mekani njen zvuk, kao jesenji klas, odbrojavati počinje... trenutak zakorači, kad kida se vlas, što grehom teret vezuje, sada odumire Osuda gorka steže, izdajstvo sa crnilom se vezuje paprene bi konce htelo da razveže, adski klan što ga obavezuje. Gadarinska klica, osinji žal, čisti se, razgoreva, zvucima tišine , nečisto srce otpočinje plač, ugleda li prečiste te oči dubine Jak duh nejake ploti neuglednu pohvalu ispija želja raste, za nebeskim gori, gde pobeda caruje, kadifeno sija Diže se prašina grehovnog dna kovitla se, peni, zli hramovi ruše mračni hram nedozvoljenog sna, gluve odaje zarobljene duše Bestidni pogled, besnilom crn izlečen je, pitom, uznemiren brzinom, zločin kao satanski trn mrvi obmanutom veštinom U telu vreba skverni lik u svakom ko bez ploda dela strasti verno nose žig huligani dušu trgaju od tela Stiže bezvečernji dan to veličanstvo svevremena ovo sada je samo san, tunela prolaz, senka nevremena U ponoći strahovi plaše podajte darove dubine vaše Takav došljak, neznalica, ja, zabranjeno rušim, vezano razvezujem, ožive kletva usplamtela sva, što razbojnike stiže, izgnanike svezuje. Čekam reč stariju od vremena, slep sam, umoran, od nevidela posustao, rečju se spaljuju ta preteška bremena lukavstvo vreba ne bih li odustao Da izgore strahovi u pustinji bez vode, molim carstveno gospodstvo za vojsku moćnu, ratnu vojvodstvo poneku reč za slobodu moju. Pogreške rastaču, progone sada, mnogolika zver u čoveku grguće gori, gori strah, to disanje ada. on, noć što ne spava, san more noćne Odeća jasnoće sad kazuje muk, sjajni kroj vrlina nestao je tek da tražim, prosim, ne znam koga, kud, kazaljke žure, vreme je već Susret taj odveć je nem, bez glasa i lika, mučan, sed, večnost otpoče, beznađe to, priteći u pomoć sada nema ko. Milost da prosi duša se seti u kasne sate, na uranak zla, gospodstvo da iskaš- zloba preti bez govora, glasa, ne možeš sad Tuda laž tumara, teskoba, zaborav, zidine hladnoće rugaju se smelo, -vladar naš je prek, nemilosrdan, on je plač, tuga, jad, sve studeno, ledeno Senka preti zloćudnim smehom, mrki su časi, gledati ne hrabrim se pripadaš mi izabranim grehom svod neba nestaje, puta kraj ne vidi se Hodnicima grada tog tuga miriše, zaleđena suza vreme čeka, strah od nemani koja kidiše, neugasiva žeđ poput bola razdire. Reč koja krepi sada je daleko, neodeven, bos, ogoljen samoćom čekam u daljini da progovori neko, zalud, sve su reči trgnute gluvoćom. Odjekuju zvona, kimvali, gusle, u srcu zvuci bledi, ne mogu da izgore reči istine zvone,u duši trube osenjuju lik ustrašene rugobe A onda tišina... Ja, stranac pun sebe- tražim srce koje voli mene Neko kuca. Ko je? Gospod. Cvet koji ne vene. Otvaraju se vrata čelično čvrsta, stranac vidi sebe, jer to je Onaj kom' je čeličnost mrska, stranac nema nikog osim mene Srce tražim osloboditi straha gvozdenog lika prepunog mraka Setih se očiju, pogleda freske, pobedničkog pojanja, Božijeg straha, sad u jezgru sam zla, tu biti se ne sme, okovan jezom što nikada ne spava Zapis duše pamti, sećanje odvezuje, suza zali rane, one vatrom gore pobeda je slovo koje grehe svezuje oproštajna odeća naspram sve nagote. Što je vama nemoguće, a to meni nije Sopstvo je teško, pritišće i guši neka priđe meni koji želi da pije vodu živu koja oči otvara Umoran, žedan, oči moje bole, Ako lečiti možeš pa da grehu odole? Veruješ li videćeš, neverni rode, zašto sumnjom truješ ljudsko srce svoje? Čemer nad nama adskog je kova, neka bude, ako je volja Bezglas ječi, utire kostima strah, muka je razglas vražje strune pomilovanja čas, mislim kasno je sad, al vreme je sluga trnove krune Setih se imena, lika , lepote, što je radost srca, očinji vid, imena jakog, za zverove strahote ime izbavljenja, Carice Sin. Zgasnu vatrena žeđ,tama koja rudi, pobeže čeljust, najgušća tmina, nejaka duša vrati se u grudi, zapovedi reč Carevoga Sina. Ime Carevića jaki je plamen, bruši srce, poludragi kamen. Guba duše teško diše, ranjava plot jako i još više zadire bes u pore čoveka paprena studen gori doveka Plamti gordost, sažiže vene, dok ne očiste se oči gubave sene, slovo mira kajanju poučava, pokajna stihira od besa oslobađa. Domovina tihuje, dubina grli pokoj veličanja moleban krasi stare ambulje spaljuju se strogo, zakon poslušanja klepalom glasi Umeće nauke ljubavlju zvoni, čuje se i sad... putuje reč i naukom gori, to Hristovog je Carstva večnoga kad. U večnost ne prizre ova mudrost ploti, tu ljubav gde caruje, ne dopire strah, učiti se valja osloboditi zlosti, jer sve što ljubav nije postaje prah. Slovo ljubve ranjen ne ume kazati izranjavljeni grehom izgube glas, prositi ne stidim se za umeće ljubavi za jemstvo spasenja koje obeća Spas. Sa očiju spade katran, gadna stoji zver, lik svoj u tom staklu, očišćenom tek. nem sam pred slovom koje tražim varkama zaslepljen bisere bacih Počekaj, stani – trenuci beže, vreme presušuje, prestaje sad, otimam se žurno od nezemaljske mreže, satire ih pesma, tamnjana kad. Slabašni šavovi, duša krv pusti, opustošeno stidi se kruna oholosti na zemlju kad se spusti venac raduje se Srce izliva plamteće jade probadano strelama ojačane strasti mučeno oštricom strele je svake željno tišine nebeskih slasti. Ubojito viteštvo kopni, uljez odstupa, na vidikovcu oprezno... preludijum se čeka da prvu notu odsvira, načertanije čini se pompezno. Plima se očekuje, bujica besova, postrojeni svi su, osveta u zasedi svoje vreme čeka, vremenski šetači smeli su. Smelost im je trunje, uzvik od papira, neuvežbano umeće, pred lirom psaltira što osnažen je Raspećem. Pokajna pesma pratilac je stradanja roj užasa obleće zidine straha, oproštaj sviće, slovo izmirenja oružje tišine, trijumf obećanja Upitnici nevremena pišu dana broj, čekaju svoj red preziratelji duše ti razbojnici neprolaza gone ljudski rod čežnjom žude nebo u telu da ruše Poroci iščupani, bruši se tlo, iščitava proza, slovo nasleđeno. Kupiti slomljene stakliće, razbacani slom, ukorenjuje upornost, običaj strpljenja, gradi se dom. Gospodstveno je tiho, ta pučina mira, neraskidive mreže poznatog glasa, kroj nam nek bude carstvena tišina napuštene vrleti, domovina Spasa. Srce raspeto jezgro je slobode, lepotom sliči uzrelom klasju, tinjajući žižak nad strojem mirne vode objavljuje mir neumirućom čašću To vreme svevremena, kraj početka, nebesa svetkuju, praznik velik naj početak je kraja, priča nezavršena, praznuje srce, molitvu zna Prah čoveka, paperje prašine odeven junaštvom, naoružan nebom, večnost je vreme koje ište, da dubina tihuje, tišinom dalekom Gospodstvena sila straža je tiha, nenametljivi plamen, razgoreva jako, njena ljubav od davnina, jaka poput groba, čvrsta kao kamen Visina silazi, penje se prah tutanjavom je muk u zaborav satrt, doboš najavljuje, pobeđuje vlast krotost, tišina, rođenje, Vaskrs. Ta nebeska arija, žezlo tišine, jezgrom ljubav kadi, ne prestaje, a čovečije srce, suprot mračne sile, gledajući vidi, peva slavoslovlje. Otmena je fešta gde vrline praznuju, predukus daljina spremljenih za nas, sad megdan je ljut, oštrine se kuju, reč odnosi pobedu, uništava strast. Sad odlazite zveri, svirepi besovi, jer smilje miriše sad zvonite zvona, vi vesnici radosti, smilje jošte miriše... O tišini svedočenje, kraj je njen početak, O istini vozdvignutog glasa, pečat je lutanju, kao završetak, istinita, tiha, sila tajne Spasa.