Tiho... sad pučina maršira, nevidivim hodom, očekuje se tajni čas, i zvezde strepe nad svesvetom vodom, pred valovima trebalo bi stišati glas. To je val gromke tišine, za njim plače vaseljenska glad, to je putir dostojne visine, i svetost, nezemaljski slad. Greben je u grudima gord i brodolom srca sledi, čudo nad čudima pokreće svod, do srca put da odledi. A ljubav je sveza kad se kidaju veze, kad rastrza nas besporedak. Kad gustina zla rastapa nas u ređe ona stupa u odbranu, taj nebeski imetak. Imamo sreće, još zrikavci zriču bojim se kad prestanu, radovanje uvek je uz svitu, kad svita utiša, zrikavci nestanu. Pa nek bude svita, taj radosni hod, tad vrline uče hodati, tajnom da otopi se umišljeni, gord, prekost ne može se hvastati. Molim za tišinu! Pa da mir vaskrsne, na hridu putokaz je za visinu, nek se radost besa rasprsne. Ćutanjem pokrij se, nemir preti kada kob tumara svugde čvrste tišine Spasa se seti, tiho...neka bude, neka tako bude.