U žilištu duše krasota imperijska opredeliti se treba, uze li za sebe znanja beščastija il' u caklu odraz joj je ka' svoboda čestna. Cakli se odbrana, štit čovečije volje, nebom čuven zrak, oči plave boje. Dragoceno mnoštvo u jato svezano tone večnim noćima spava, bogolike duše džeferdari gone, nekropljeno, nekršteno bez oružja prava. Sada u boj svi! Viču srca gladna nerodne su loze duševnoga blaga, fujučne goleti upomoć zovu verom se opašite, u kljuse nadu svoju. Nasleđe ogrni, kraljevsku doktrinu, ona krst je blistatelni, hrišćansko toržestvo tada buljuk poganjeni nema svu silinu, zamire smutnja, preispodnje prokletstvo. Toržestvuje nebo, praznik je slobode, sluti se radost... plave je boje. A nasledstvo nam pod pendžere, ne razumeju se reči, poslednja reč časti ušivena u ambare, jazičestvo sada nema ko da spreči. Očekuje se ispomoć ocarinjenih laži, istinska je odbrana gurnuta po strani ludorije prestiža na čelu parade nečoveštvo uspešno oblači stihare. Skiptar za neposlušne, mogući je potop, galije spremne za obećan sukob, žertvenik iskapa čašu trpljenja, samovolje, mržnje, nemara, trvenja. Tartarsko maštanije usuđuje se preteći, raspra se diže... vojskovođe strašne traže ko je sledeći, borac nekrsta koji bitku bije. Licemerstvo izgibe, sunaslednik jeze ne poznaje se znanje od varljive mreže koštanik lika bez pokrova osta bez molitve ne može preko paklenog mosta . Vrlo tiho ... predstave kraj, pozornica tone, nagli obrt. Davljenicima pojas, plave je boje. Sudilište spremno je, bez žurbe, vekovečnoj reči predstoji da sudi, pogrom pogolemi protivnici ne slute, žele žaoku da usrže nepokajne sluzi, A đerdani prošlosti lučom da zatrube, probili bi mrak nečovečne gube, otačastvo da prosija, žeteoci Carstva mi čuvari ostali bi tog zaveta časna. Reč nam na poček, dvostruko izdajstvo, razoružana duša živi svoje dvojstvo nadanje na korist, ega uvaženije životom sumpornim, nečastivome služenje. Krik savesti kuca, čini se tada, nagriza se kora osećanja kao usnuli venac na oči što pada, mrknu hladna svest, otpočeše većanja. Slušati um il' njegovskog gospodara, dvoboj palica do trenutka očajanja pratiti sluh, gledati vidom, srce i um razdvajaju se silom. Nameće se poziv besovskoga roda, srce sluhom sluša... čast čoveka metnuta pod nazivom roba oči duše plaču... nebrojeno puta. Amovi slede podaniku tuge, njegovu titulu ispisuju čitulje on odriče se čovečijega zvanja, stopom prati trag sramnoga prizvanja. Plavetno je zvanje kao oko duše, pažnja... armije sile plavetnilom se ruše Gle, ubojstvo iziđe braća kidišu, lavovima sliče prominu praštanje u otih, zlokobni čas, zlopamtivi stih. A čovek šta je, vetrovita senka, nosilac bisera neovdašnje slave, oslobađa se tako nametnutih stega, očuva li pečat predanja priče stare. Buni se nemirni pir to zgarište je uma, pepeo sinj, u grudima bura, čula upaljena, uzbuna neverja, vera ugašena. Plavih očiju plač odzvanja daljinom, i borbeni puk to poštuje ćutnjom postrojen je mirno. Čestitost svagdašnju, pokopanu prahom, upija nam vreme, daje pokolenjima koja kočena su strahom lako da se ponese preteško breme. Junaštvo ne čeka, lovi se večnost... trudoljublje ispija obolelost nasleđe krsta razbija skorb, nesagoriva, hrabra, neutihla smelost. Jato ptica preleće krovove, lice neba otkriva dan pregršt misli vezuje se u snopove slabost priviđenja ulazi u san. Želje potiru stvarne ciljeve utrk je velik, načinje vid te oči duše, to veliko viđenje, pomračuje mašta, besporedak siv Čedo je pogibli mašta pritajena, neka ustukne, zasune čuvaju oči plavetnila Nauk maglovit nadzire prestup očajna nada hladi se tad kad nadutost mrka ide u zastoj pita se svest kuda i kad. Nečujnost...hrabrost i strah se bore, trkom se nadmeću, nepomirljiva je spojnica nevidljivi je rat, munje se roje zastavom likuje osvajačka varnica. Postavka prva kreće u boj, dobrih pomisli stroj šapuće molitvu, kandilo pali, pokret za večnost na zemaljskoj je stazi. Sejači kad na red dođu čujte... to stihovi su pažnje, poseju reči, životima prođu, tad neuspeh laži varljivih zgasne. Stubama penju se vrline, slasni spektar viteškog hrida, Darovatelj tihuje na obronku visine, to čuveno je pristanište spokoja, mira. Posada ukrcana, jedra se dižu kao truba pisak jeknu... prolaznici putuju, sleduju odzivu, vreme da neprolaznost putnici steknu. Peščanik broji... brojila strpljenjem su stamena, strpljenje ima plave oči, od kristalnog kamena. Svih žalosnih radost, kao gorski kamen, suze su kristala, odu dajte pažljivo, to nek bude mnogocena hvala.